19.2.1908. године преминуо је велики српски писац, Симо Матавуљ

Био је један од најобразованијих писаца свог времена, реалиста и члан Српске краљевске академије.

Матавуљ је рођен у Шибенику 1852. године у угледној старој српској трговачкој породици. Били су познати по производњи и извозу популарног ликера ,,Мараскино“.
Симо је извесно време провео у манастиру Крупа, под Велебитом, код свог стрица игумана Серафима.

Радио је као учитељ у разним далматинским местима. Тако је упознао људе и прилике у којима су живели и представи их касније у својим делима.

Нико као он није тако веродостојно приказао тада већ присутну патњу православних Срба у Далмацији и Загори и њихову борбу да се одбране од сталних притисака Римокатоличке цркве да промене веру. Овде се издвајају две антологијске приповетке ,,Пилипенда“, која описује унијаћење Срба из Петровог села у Далмацији и ,,Поварета“ која се сматра једном од најбољих психолошких новела наше књижевности.

1881.године Симо Матавуљ одлази у Црну Гору. Приводи осам година у Херцег Новом и Цетињу ради као наставник у гимназији, надзорник школа, уредник службених новина и као учитељ и васпитач кнежевића Данила Петровића и кнеза Мирка Петровића.

1889. године Матавуљ долази у Београд. Постаје професор у Теразијској гимназији а убрзо и начелник одељења за штампу у Министарству иностраних дела Краљевине Србије.

Граду који је много волео посветио је збирку приповедака ,,Из београдског живота“.

Бавио се и превођењем. Превео је дела најбољих француских књижевника: Емила Золе, Жана Молијера…

Највећу славу је стекао са два велика романа ,,Ускок“ и ,,Бакоња фра Брне“. Овај последњи се сматра једним од највећих дела српске књижевности.

Матавуљ је био велики српски родољуб. Учествовао је као добровољац 1875. године у Херцеговачком устанку. Био је у најславнијој чети великог јунака Миће Љубибратића. Због учешћа 1881. г. у Бокељском устанку Аустријска власт га је протерала из Боке.

Стваралачки богат живот овог великог српског писца се завршио у Београду. Сахрањен је Новом гробљу.